Прича о путу душе: Од престонице до тишине Шар-планине

У вртлогу престонице, где је сваки дан био испуњен ужурбаношћу и пролазним тежњама и где су се многе душе губиле у потрази за пролазним сјајем, један младић осетио је у свом срцу неодољив позив – глас који није долазио из буке света, већ из дубине векова и тишине вечности. Тај унутрашњи зов, јачи од свих градских амбиција, одвео га је још 1997. године ка светим зидинама манастира Светих Архангела код Призрена. Тамо је, на извору древне српске духовности, под окриљем владике Артемија, младић Бранко започео је свој монашки пут. Положио је своје завете, примио постриг и монашко име Бенедикт посвећујући свој живот Богу и народу. Тако је везао своју судбину за страдални, али свети простор Косова и Метохије.

Међутим, дошла су тешка времена. Духовни отац, владика Артемије, и његово монаштво, та нераскидива заједница родитеља и његове духовне деце, били су изгнани из својих манастира 2010. године. Неки од њих, уместо да напусте свету земљу косовску, вођени оданошћу која превазилази сва искушења, одлучили су да остану, постајући светионик наде и утеха верном народу на Косову и Метохији. Протосинђел Бенедикт, не желећи да напусти свој народ и свој позив, преселио се на обронке древне Шар-планине, у атару села Готовуше, где је пронашао ново уточиште и наставио своју мисију. 

На том месту, где је земља била натопљена вековним молитвама, почела је да се гради нова светиња – манастир посвећен Светом Архангелу Гаврилу. Градња није била лака а братија се временом осипала градећи друге манастире, у близини Ниша, Ужица и Бања Луке. Искушења су долазила са свих страна, попут невидљивих сила које су покушавале да зауставе дело. Било је то као да се зида на ветру, где су се појављивале забране и неразумевања од стране оних који нису разумели дубину духовне борбе. Али вера и упорност протосинђела Бенедикта и његове предегзилске сабраће су биле су јаче од свих препрека. Свака потешкоћа је само учвршћивала темеље будућег дома молитве, а свака препрека је била прилика да се покаже чврстина духа. Коначно, уз велики труд и благослов Божији, светилиште је почело да живи, постајући место окупљања и духовног препорода. 

Временом, овој заједници су се придружили и други монаси, међу којима и Исидор и Емилијан (и садашњи искушеник Марко), такође сви из Београда, који су, попут протосинђела Бенедикта, тражили истински смисао и мир далеко од градске вреве. Њихов долазак донео је додатну снагу и радост новој обитељи, која је постајала све већа и чвршћа у својој вери.

Старачком мудрошћу владике Артемија, посебан благослов (а и својеврсно искушење), у ову светињу унео је протосинђел Кирило. Он је дао свој духовни печат овој младој обитељи уткавши своје последње молитве у саме темеље ове заједнице и тако постао њен нераскидиви део. Отац Кирило, био је до тада познатији као игуман манастира Драганац, човек изузетне вере и храбрости. Као инжењер по струци, поседовао је и практична знања која су му помагала у обнови манастира Драганац, где је уложио огроман труд и љубав. Његова борба да 1999. године спречи Србе да напусте Косовско Поморавље остала је упамћена као сведочанство његове несебичне љубави према народу и земљи. Иако је обновио Драганац и тамо припремио гробно место, био је прогнан одатле и промисао Божији га је довео у манастир Светих Архангела у Готовуши. Ту је, окружен љубављу и пажњом братије, провео своје последње дане. Братија га је, са неизмерном љубављу и поштовањем, пазила у његовој болести до последњег даха. Његово упокојење у овој новој светињи, далеко од места које је сматрао својим вечним домом, постало је сведочанство о томе како се духовни пут често одвија на неочекиване начине, водећи нас тамо где смо најпотребнији, чак и у смрти. Пре упокојења примио велику схиму добивши име Урило.

Тако је манастир Светих Архангела у Готовуши постао светионик православља на Косову и Метохији, место где се чува вера и традиција упркос свим изазовима. Прича о протосинђелу Бенедикту, његовој сабраћи јеромонаху Исидору, монаху Емилијану, искушенику Марку и (сад покојном) мудром схипротосинђелу Урилу, остаје као трајни подсетник на то да се истинска духовност рађа и чува у срцима оних који су спремни да жртвују све за свој позив, остајући верни Богу и свом народу на светој земљи Косова и Метохије.

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰³|²⁶