Кум, брат и недеља
Има у нашем народу једна реченица која је, чини ми се, преживела више од многих књига: „Не ваља се.“ Не ваља се радити на празник. Не ваља се окренути леђа куму. Не ваља се прекршити реч. Не ваља се ући у туђу њиву без питања. Не ваља се псовати светињу. Не ваља се ни много шта друго, што можда није нигде записано, али је вековима било урезано у памћење народа. И добро је што је тако. Јер, да није било тог „не ваља се“, ко зна шта би све у нашем народу давно било погажено и заборављено. По косовским и новобрдским селима та реченица није била само обична забрана. Она је имала тежину. Кад би старији човек рекао: „Не ваља се, синко“, ту се није много расправљало. Није се одмах тражило објашњење, доказ, пропис или члан закона. Знало се да иза тога стоји нешто старије од нас: вера, стид, обичај, кућни ред, страх од греха и поштовање према ономе што је народ држао за светињу. Тако је било и са кумством. Кум није био само човек који стоји уз младенце или држи дете на крштењу. Кум је био више ...