СВЕТИЛНИК ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ

У срцу далеке Кине, у граду Харбину, постоји жива нит која повезује православну веру са историјом страдања српског народа. Ова репортажа истражује неочекиване везе између почетака православља на кинеском тлу, историје Харбина као руског православног центра, и симболичног чина предаје књиге „Стратишта умерене деце у НДХ“ ¹ свештенику Александру Јуу, старешини Цркве Покрова Пресвете Богородице. Почеци православља у Кини: Руски корени Присуство православља у Кини датира још из XVII века, када су руски козаци донели своју веру у ове далеке крајеве. Организовано православно присуство успостављено је 1685. године, када је цар Кангси преселио становнике руских пограничних градова, које је освојио, у Пекинг. Руска православна црква је одиграла кључну улогу у ширењу и одржавању православља у Кини, оснивајући Руску духовну мисију у Пекингу, која је имала за циљ проучавање кинеске културе и језика, али и ширење православне вере.   Током векова, православље у Кини је прола...

У вртлогу престонице, где је сваки дан био испуњен ужурбаношћу и пролазним тежњама и где су се многе душе губиле у потрази за пролазним сјајем, један младић осетио је у свом срцу неодољив позив – глас који није долазио из буке света, већ из дубине векова и тишине вечности. Тај унутрашњи зов, јачи од свих градских амбиција, одвео га је још 1997. године ка светим зидинама манастира Светих Архангела код Призрена. Тамо је, на извору древне српске духовности, под окриљем владике Артемија, младић Бранко започео је свој монашки пут. Положио је своје завете, примио постриг и монашко име Бенедикт посвећујући свој живот Богу и народу. Тако је везао своју судбину за страдални, али свети простор Косова и Метохије. Међутим, дошла су тешка времена. Духовни отац, владика Артемије, и његово монаштво, та нераскидива заједница родитеља и његове духовне деце, били су изгнани из својих манастира 2010. године. Неки од њих, уместо да напусте свету земљу косовску, вођени оданошћу која превазилази...

 Заветовао сам се Светом кнезу Лазару, ако ме начини монахом  подићи   ћу му храм. Замонашен сам у Високим Дечанима и на крају 1998. године добио сам послушање да дођем у  манастир   Драганац, задужбину кнеза Лазара, који је тада изгледао како је изгледао и у време које је у сваком смислу било невреме. П ре мог доласка, по следњи монах који је ту боравио живео је сам у манстиру, без сабраће. Није могао више да издржи и отишао је. Бог је тако хтео, а ја сам то прихватио са великом радошћу. Убрзо наиђе ратна мука. Дође војска у манастир.  Крстио сам многе војнике тада. Не могу некрштени у рат. А онда још већа мука.  Оде војска.  Народ остао сам, незаштићен. Нико не зна куд ће и шта ће. Завладао страх. Све нападе шумокрадица и наоружаних банди сам преживео у Драганцу. А када су људи изгубили страх па су почели да долазе у манастир, све је било лакше. Ја се нисам плашио.  Ишао сам од села до села и молио народ да остане на своја огњишта.  Мн...