Од Харбина до Јасеновца: Мост православнеистине

У срцу далеке Кине, у граду Харбину, постоји жива нит која повезује православну веру

са историјом страдања српског народа. Ова репортажа истражује неочекиване везе између почетака православља на кинеском тлу, историје Харбина као руског православног центра, и симболичног чина предаје књиге „Стратишта умерене деце у

НДХ“ ¹ свештенику Александру Јуу, старешини Цркве Покрова Пресвете Богородице.

Почеци православља у Кини: Руски корени

Присуство православља у Кини датира још из XVII века, када су руски козаци донели своју веру у ове далеке крајеве. Организовано православно присуство успостављено је 1685. године, када је цар Кангси преселио становнике руских пограничних градова, које је освојио, у Пекинг. Руска православна црква је одиграла кључну улогу у ширењу и одржавању православља у Кини, оснивајући Руску духовну мисију у Пекингу, која је имала за циљ проучавање кинеске културе и

језика, али и ширење православне вере.  

Током векова, православље у Кини је пролазило кроз различите фазе, од периода процвата до времена прогона и стагнације. Међутим, најзначајнији талас доласка православних верника у Кину везан је за почетак XX века и изградњу Кинеске источне железнице, као и за Октобарску револуцију 1917. године, када су хиљаде руских емиграната пронашле уточиште у Кини, а посебно у Харбину.  

Харбин: Руски православни центар на Далеком истоку

Харбин је почетком XX века постао један од најзначајнијих центара руске дијаспоре и

православног живота ван Русије. Град је био дом бројним православним црквама и

манастирима, а Руска православна загранична црква је имала снажан утицај. Од

1922. до 1945. године, Харбин је био седиште Православне епархије Харбина и Манџурије. У периоду од 1941. до 1945. године, епархија је бројала 4 епископа, 217 свештеника, цркава и 3 манастира, са око 100.000  верника.  

Међутим, политичке промене и погоршање кинеско-совјетских односа након Другог светског рата довели су до масовног одласка Руса и Украјинаца из Кине, што је

резултирало затварањем многих цркава и прекидом верских активности.  

Црква Покрова Пресвете Богородице: Сведок времена

Упркос турбулентним историјским догађајима, Црква Покрова Пресвете Богородице у Харбину, позната и као Украјинска црква или Покровска црква, опстала је као једина православна црква у Харбину, и у целој континенталној Кини, која је отворена за редовно богослужење кинеским држављанима.  

Њена историја је дуга и богата:

• Изграђена је молитвена кућа на руском гробљу.

• Подигнута је дрвена црква током изградње Кинеске источне железнице.

• Кинеска источна железница донирала је садашњу камену црквену зграду, коју је пројектовао архитекта Тиданов.

• До 1947: Заједница се углавном састојала од Украјинаца који су избегли Руску револуцију.

• 1958: Током Великог скока напред и Културне револуције, црквене активности су

прекинуте.

• 14. октобар 1984: Храм је рестауриран и поново отворен за богослужења, а служио је отац Григорије Жу до своје смрти 2000. године.  

Отац Александар Ју: Нова нада и мост сећања

Након петнаест година без сталног настојатеља храма, Црква Покрова Пресвете Богородице добила је новог старешину ‒ оца Александра Јуа. Он је први кинески православни свештеник рукоположен након много деценија, а његова прва литургија на православни Васкрс 18. априла 2016. године означила је нову еру за православље у Харбину. Отац Александар Ју је кључна фигура за данашњу православну заједницу,

омогућавајући континуитет богослужења и очување православне традиције у Кини.

Управо је оцу Александру Јуу, као симболу оживљавања православља у Кини, предата

књига „Стратишта умерене деце у НДХ“. Ову књигу, коју је написао Божо Грбић, предао је Драган Кнежевић из Београда, који је боравио у посети Кини током новембра 2025. године, преко Kun Zhang - а, великог поштоваоца српског народа. С обзиром на то да у Пекингу нема православних храмова књига је преко посредника послата у Харбин оцу Александру. Ова књига, која детаљно документује страдање српске деце током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској, представља болно сведочанство о геноциду над српским народом. Предаја ове књиге није само чин информисања, већ и успостављање моста сећања и истине између два удаљена света ‒ српског страдања и кинеске православне заједнице. 

Овај чин наглашава универзалну поруку православља о страдању, жртви и васкрсењу, али и важност очувања историјске истине, без обзира на географске и културне баријере. Отац Александар Ју, примајући ову књигу, постаје чувар дела сећања на српске жртве, доприносећи тиме ширењу свести о овим догађајима и у

далекој Кини.

Прича о православљу у Харбину и Цркви Покрова Пресвете Богородице, заједно са чином предаје књиге о страдању српске деце, сведочи о дубоким и често неочекиваним везама које превазилазе границе. Она подсећа на универзалну природу вере, на важност очувања историјског памћења и на улогу Цркве у сведочењу истине, чак и у најизазовнијим временима. Од руских корена у Кини до српских стратишта, православље наставља да буде мост који спаја људе и чува сећање на прошлост ради боље будућности.

Драган Кнежевић 

--------

¹) Сведочанство о страдању: Улога Боже Грбића и архива о жртвама Јасеновца

Божо Грбић, информатичара по струци, има значајну улогу у документовању страдања српског народа, посебно током Другог светског рата. Грбић је био члан многих пописних комисија које су се бавиле геноцидом, а његов допринос је значајан за очување сећања на жртве.

Божо Грбић је био део истраживачког тима професора Живановића и код њега се налази огромна архива везана за Јасеновац и ископавања која су вршена. Ова архива представља драгоцен извор података о размерама страдања.

Грбић је сведочио о застрашујућим чињеницама: са ове (десне) стране Дрине покопано је око 100.000 Срба у неотвореним јамама. Узорак од 60% обрађених података указује на 3.500 страдалих стрељаних у Краљеву, исто толико у Крагујевцу. Процена за Јасеновац, у бази података која се налази код њега, износи преко 700.000 жртава.

Посебно је потресно сведочење о страдању деце, где се процењује да их је било преко 100.000. Међутим, да би се имена унела у пописну књигу и да би их признале релевантне међународне институције, потребни су елементи за идентификацију: име, презиме, место рођења, локација

страдања и слично. Тренутно је идентификовано око 50.000 српске деце са свим потребним подацима. Наглашава се да је реч искључиво о српској деци, иако је укупан број страдале деце много већи.

Божо Грбић је написао неколико књига о овој теми, које су доступне и које се дистрибуирају како би се истина о страдању сачувала. Потребна је свака врста помоћи у њиховој дистрибуцији па је тако неколико примерака доспело до далеке Кине.

Архива о страдалима се налази (и чува) у приватним рукама, јер у нашем (српском) систему за њу „нема места“. И око сређивања те архиве са подацима потребна је помоћ информатичара из области рада са базама података.