Кум, брат и недеља

Има у нашем народу једна реченица која је, чини ми се, преживела више од многих књига:

„Не ваља се.“

Не ваља се радити на празник. Не ваља се окренути леђа куму. Не ваља се прекршити реч. Не ваља се ући у туђу њиву без питања. Не ваља се псовати светињу. Не ваља се ни много шта друго, што можда није нигде записано, али је вековима било урезано у памћење народа.

И добро је што је тако. Јер, да није било тог „не ваља се“, ко зна шта би све у нашем народу давно било погажено и заборављено.

По косовским и новобрдским селима та реченица није била само обична забрана. Она је имала тежину. Кад би старији човек рекао: „Не ваља се, синко“, ту се није много расправљало. Није се одмах тражило објашњење, доказ, пропис или члан закона. Знало се да иза тога стоји нешто старије од нас: вера, стид, обичај, кућни ред, страх од греха и поштовање према ономе што је народ држао за светињу.

Тако је било и са кумством.

Кум није био само човек који стоји уз младенце или држи дете на крштењу. Кум је био више од госта, више од пријатеља, понекад у народном осећању готово више и од сродника. Са кумом се није лако завађало. Није се куму затварало пред вратима. Није се кумство газило. Говорило се: „Кум није дугме.“ И није био.

У томе има нечег великог и лепог.

Али, баш ту почиње и оно питање које не прија, али се мора поставити.

Како то да се са кумом не ваља завадити, а са братом може?

Како то да се кумство чува као светиња, а братство се понекад распе за једну међу, за једну њиву, за једну реченицу, за једну увреду која се после годинама преноси као породично предање?

Колико само знамо кућа у којима се браћа не гледају. Колико породица у којима једни другима не прелазе праг. Колико гробаља на којима леже рођена браћа, а да су последње године живота провели као туђини.

А са кумом — не ваља се.

Не говорим ово да бих умањио кумство. Напротив. Кумство је једна од најлепших установа нашег народног и хришћанског живота. Али није добро ако кумство чувамо из страха од обичаја, а братство не чувамо из љубави. Није добро ако пазимо да не погазимо оно што народ каже да се „не ваља“, а не пазимо да не погазимо рођеног брата.

Слично је и са празницима.

Многи ће у нашем крају врло добро знати када је велики празник. Тога дана неће радити. Неће узети мотику, неће у шуму, неће на њиву. Рећи ће: „Празник је, не ваља се.“ И то је добро. То значи да још постоји нека граница. Да није све постало радни дан, пијаца, журба и корист.

Али се онда догоди нешто чудно.

Исти човек који неће радити на поједини црквени празник, без много двоумљења ради у недељу. Као да недеља није празник. Као да је недеља само крај седмице, дан да се стигне оно што се није стигло од понедељка до суботе.

А недеља је, у хришћанском поретку, први празник. Дан Васкрсења. Дан Господњи. Основа сваког празновања.

Па опет, код нас се понекад више пази на поједине празнике него на саму недељу. Као да је народ запамтио забрану рада, али је негде успут ослабио унутрашњи смисао празника.

И ту се, опет, види и лепота и слабост нашег народног живота.

Лепота је у томе што још постоји осећај за светињу. Што човек стане пред празником. Што неће баш све да погази. Што каже: „Данас нећу, празник је.“

А слабост је у томе што понекад чувамо облик, а губимо поредак. Поштујемо кума, а заборавимо брата. Поштујемо празник, а заборавимо недељу. Пазимо шта се „ваља“ и „не ваља“, а мање пазимо шта је право, шта је братско, шта је хришћански, шта је људски.
Можда би зато било добро да се оно старо народно „не ваља се“ не одбаци, него продуби.

Не ваља се завадити с кумом — тачно.

Али не ваља се завадити ни с братом.

Не ваља се радити на велики празник — тачно.

Али не ваља се заборавити ни недеља.

Не ваља се погазити обичај — тачно.

Али још мање се ваља погазити љубав.

Јер обичај без љубави постане само навика. Празник без молитве постане само нерадни дан. Кумство без братске душе постане само стара форма. А вера без праштања остане реч на уснама, али не и живот у кући.

Наш народ је много тога сачувао управо захваљујући обичају. Али сада је, можда, дошло време да се иза обичаја поново потражи његов смисао.

Да кум остане кум.

Да брат поново буде брат.

И да недеља поново буде недеља.

smArt⁰⁶|²⁶

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од Харбина до Јасеновца: Мост православнеистине

Слика
У срцу далеке Кине, у граду Харбину, постоји жива нит која повезује православну веру са историјом страдања српског народа. Ова репортажа истражује неочекиване везе између почетака православља на кинеском тлу, историје Харбина као руског православног центра, и симболичног чина предаје књиге „Стратишта умерене деце у НДХ“ ¹ свештенику Александру Јуу, старешини Цркве Покрова Пресвете Богородице. Почеци православља у Кини: Руски корени Присуство православља у Кини датира још из XVII века, када су руски козаци донели своју веру у ове далеке крајеве. Организовано православно присуство успостављено је 1685. године, када је цар Кангси преселио становнике руских пограничних градова, које је освојио, у Пекинг. Руска православна црква је одиграла кључну улогу у ширењу и одржавању православља у Кини, оснивајући Руску духовну мисију у Пекингу, која је имала за циљ проучавање кинеске културе и језика, али и ширење православне вере.   Током векова, православље у Кини је прола...
Прикажи све

Отац Кирило - или Урило? Пастир, страдалник, молитвеник

Слика
[Две године од упокојења] Навршиле су се две године од дана када је престало да куца срце једног од тихих стубова нашег времена. У манастиру, у тишини, како је и живео последње године - у смирењу и молитви - преселио се у вечност тамо где „неће бити болести, ни жалости, ни уздисања“. Отишао је отац Кирило, некадашњи игуман манастира Драганац и последњи молитвеник у пустињи Шар-планине, у схими - Урило, духовни отац многих и пастир непоколебив пред искушењима. Две године од тишине коју је оставио за собом, а која је громогласна - јер говори о животу потпуно преданом Богу, Цркви и народу. Није лако сажети један живот у неколико реченица - нарочито кад је тај живот био буром исписан, а крст који је носио био тежак и скривен од многих. Па ипак, ових неколико редова нека буду наша свећа захвалности, подсетник на једно време и једну душу која нас је загрејала светлошћу Христовом. Његов живот је био тих, али његово дело - громогласно у вечности. У времену када су многи...
Прикажи све

Духовна и државна вертикала Српске деспотовине: Од златног Новог Брда до деспотског Купинова

Слика
У српској историји 15. века постоје нити које повезују наизглед удаљене тачке простора и времена. Једна од најјачих таквих нити протеже се од косовских висина до сремских равница – од Новог Брда до Купинова. У средишту те нити стоји Свети Деспот Стефан Лазаревић , владар који је умео да споји богатство југа са стратешким визијама севера. А духовни свод над том вертикалом данас чува Преподобна Мати Ангелина Српска . У ову Светлу недељу у убском селу Тулари, у порти Цркве посвећене Преподобној Мати Ангелини, та вековна нит постаје жива. Туларци и Купиновчани, који већ неколико година негују братско дружење под њеним окриљем, дочекаће и прве госте из Новог Брда, а придружиће им се и Ресавци из деспотовачке околине – краја где се уздиже Манасија, најлепша задужбина деспота Стефана. Тај сусрет није само леп гест – он је симболично затварање великог историјског круга. Ново Брдо – „град сребрни и уистину златни“ Током владавине деспота Стефана, Ново Брдо било је један од најзначајнијих градо...
Прикажи све