Отац Кирило - или Урило? Пастир, страдалник, молитвеник

[Две године од упокојења]

Навршиле су се две године од дана када је престало да куца срце једног од тихих стубова нашег времена. У манастиру, у тишини, како је и живео последње године - у смирењу и молитви - преселио се у вечност тамо где „неће бити болести, ни жалости, ни уздисања“. Отишао је отац Кирило, некадашњи игуман манастира Драганац и последњи молитвеник у пустињи Шар-планине, у схими - Урило, духовни отац многих и пастир непоколебив пред искушењима. Две године од тишине коју је оставио за собом, а која је громогласна - јер говори о животу потпуно преданом Богу, Цркви и народу.

Није лако сажети један живот у неколико реченица - нарочито кад је тај живот био буром исписан, а крст који је носио био тежак и скривен од многих. Па ипак, ових неколико редова нека буду наша свећа захвалности, подсетник на једно време и једну душу која нас је загрејала светлошћу Христовом.

Његов живот је био тих, али његово дело - громогласно у вечности. У времену када су многи напуштали своја огњишта, а он је по Божјем промислу долазио да запали поново пламен. У време када је манастир Драганац био запуштен, заборављен, отац Кирило се појавио као човек који није гледао на услове, него на позив. Са благословом владике Артемија и подршком, пре свега, породице и добрих људи, али и невиђеном личном ревношћу и јакој вери подигао је манастир из пепела. Оживео је ово свето место у срцу Косовског Поморавља. Обновио га је не само циглом и каменом, него срцем и постом, молитвом и љубављу и... беседом. Народ га је осетио, препознао, и кренуо за њим. Јер то није била само обнова зидова древног манастира, него је то била свенародна, духовна обнова, тихо васкрсење једне заспале наде.

Манастир је постао духовно средиште. И свако ко је тих година долазио у Драганац, осетио би да се тамо нешто више дешава – нешто што не може да се измери бројем литургија, него топлином у очима верника. Отац Кирило је тихо, без вике, осветљавао пут другима. Био је стуб и пастир у временима немира и страдања.

Али као што често бива са људима великог духа они који много чине - много и страдају, и његов живот био је обележен страдањем. После прогона свог духовног оца, владике Артемија, и сам је поднео терет одбацивања и пао у немилост нових црквених власти. Упркос свим притисцима, остао је у манастиру још неко време - не због себе, него због верног народа који није желео да остави као овце без пастира. Али прогони и понижења су били превелики и није могао да издржи тежину неправде и терет лицемерја. И тако, једном увелико оболелом старцу, након повратка од лекара није му било дозвољено да уђе и да се поздрави са својом келијом. Није му допуштено да понесе ништа од личних ствари, нити књиге, нити личне белешке, ни слике старих родитеља, одећу и обућу. Дуго је носио последњи пар ципела у којима га је прогон затекао. Оно што су му дозволили да понесе, био је - крст.

Али је уз крст свој понео и оно најважније: тишину, љубав и веру. Са болом и благословом повукао се у катакомбни манастир у Готовуши високо на Шар-планини, и тамо, без горчине, са молитвом и љубављу за Косовско Поморавље, наставио свој подвиг у тишини, где је провео последње године живота. Иако је задње две године био прикован за постељу, немоћан телом, његова душа је стајала пред престолом Божијим. Али ни болест му није угасила дух. Напротив, баш тада је постао најближи Христу - распет, миран, тих. Тада је његов крст постао најтежи - и најсветији, говорио је да је поново нашао уточиште и свој нови духовни дом. Молио се, патио, и постајао све блажи, све светлији. Гледали смо га како се лагано гаси, али не као свећа коју гаси ветар, већ као кандила што се сама тихо предаје зори.

Пред сам крај, примио је велику схиму. Ћутањем је потврдио своју најдубљу исповест. Примио је и ново име - Урило. Име које значи пустињак, тихи Божији сведок, онај који не носи свој крст пред људима, већ у срцу.

Отац Кирило је био са нама. Отац Урило је отишао испред нас. Да се моли за нас.

Тамо се и упокојио – у миру, окружен љубављу.

Кирило или Урило?

За нас је био и остао - отац Кирило. Тако смо га знали, тако смо га призивали, тако ћемо га памтити. Али пред сам крај живота, када је свака светска реч утихнула, када се све вратило на суштину, он је примио велику схиму - највиши чин монашког подвига - и добио ново име: Урило. Али за нас, он остаје и Кирило - и Урило. 

И сад стојимо пред том светом тајном његовог бића:

Да ли је он за нас Кирило Драганачки - игуман, градитељ, пастира народа и беседник? Или Урило Шарпланински - страдалник у тишини, молитвеник и пустињак, који је своје последње уздахе упућивао за Косово, за Цркву, за народ?

Можда одговор није у избору, већ у сједињењу.

Јер као што су у њему живела оба лика - и јавни и скривени, и делатни и молитвени - тако и ми чувамо обоје:

Кирила, који је био са нама. Урила, који се моли за нас. И једно и друго име живе у нашим срцима. А изнад свега, живи његова љубав, коју ни смрт није могла да прекине.

Нека се име оца нашег Кирила – или Урила – помиње у Царству Небеском, као светла свећа у тами времена, као глас у пустињи, као сведочанство да је могуће остати верни слуга Божији – до краја.

Вечан ти помен, пастиру, страдалниче, молитвениче – Кирило наш, Урило Божији.

---

smArt⁰⁵|²⁵