У спомен Св. Георгија Победоносца - витеза православне вере

[Путовање у Кападокију – л.Г. 2011.]

I Пут на исток

Протекло је више од једне деценије заједничког рада, када је стигао позив од некадашњег сатрудника, тада у дипломатској мисији у Турској. Заиста ме је више пута звао да дођем, али срце није налазило разлог да се упути у саму Анкару. Није ме привлачила сенка некадашње Византије под влашћу Агарјана. Али тај последњи позив стигао је у часу када је тишина у мени била дубља него икад - после одласка најближих. И тада сам пожелео да и ја походим земљу мученика - Кападокију.

Први дани маја 2011. Летимо старим ЈАТ- овим авионом DC-9. Авион као из другог времена - похабан, седишта која памте неколико генерација путника, прозори замагљени траговима година. Одавно је требало да буде у пензији, али ето - вози нас у сусрет историји. 

Слетео је предвече у Константинопољ/ Истанбул, где нас је дочекао магловит залазак сунца изнад Босфора. Након краћег задржавања, сели смо у ноћни аутобус за Анкару. Ту почиње други део пута - технолошки преокрет. Савремен аутобус, уредан, екрани на седиштима са избором музике, филмова, вести. Љубазни кондуктер/ стјуарт дели пиће и грицкалице, све делује као да смо ушли у другу димензију. Контраст између авионског ретро-искуства и овог модерног путовања није могао бити већи.

Пред зору стижемо у Анкару. Град се тек буди, ваздух је свеж, а моје мисли већ лутају далеко – у стенама, у легендама. На излазу нас дочекује домаћин, стари пријатељ из млађих дана. 

„Добро дошли у срце Анадолије,“ рекао је с топлином.

И тада нисам знао, али то ће заиста бити пут у само срце, не само једног предела, већ једне вере, једне историје, и једног чудесног осећаја да човек и Бог, негде међу стенама, поново пронађу један другог.

II Анкара: Између историје и пријатељства

Пре него што смо кренули у дубоку Анадолију, неколико дана смо провели у Анкари. Град у ком се оријентална прошлост и савремена Турска сударају на сваком кораку. Обилазили смо локалне знаменитости, истраживали њене улице и тргове, али један тренутак издваја се изнад свих – посета нашој амбасади.

Српска амбасада, уздигнута у најелитнијем делу Анкаре, није само административна зграда. Она је споменик историјског пријатељства. Земљиште на којем се налази лично је поклонио Мустафа Кемал Ататурк, оснивач модерне Турске, нашем Краљу Александру. Као знак поштовања и дубоког уважавања, даровао му је и уникатан ћилим – уметничко дело ткачке традиције Анадолије, које се и данас чува унутар зидина амбасаде.

Унутрашњост зграде одише достојанством. Просторије носе дух времена и значаја – између политике и културе, између прошлости и садашњости. Стати на том месту значило је не само бити гост, већ бити део једне дуже приче, која премошћује векове и границе.

Тек након тог сусрета, као да сам био спреман да кренем даље – у Кападокију, земљу у којој је вера постала камен, и камен постао сведок вечности.

III У срце Кападокије – тајна црква у стени

Из Анкаре смо кренули у раним јутарњим часовима. Пут ка Кападокији води кроз непрегледна пространства, кроз равнице које се лагано уздижу и претварају у нестварне пејзаже. Природа ту није нежна - она је сурова, али величанствена. Као да су ветар и време вајали ову земљу да буде вечити подсетник да је све пролазно - осим вере.

По доласку у Кападокију, добијамо контакт локалног водича – младић, freelancer, који нас је дочекао са топлим осмехом и неком тихом, урођеном скромношћу. Није имао значку туристичког водича, није носио мапе ни брошуре, али је имао нешто много важније – познавао је душу тог краја.

„Желим да вам покажем нешто што нећете наћи у туристичким књигама,“ рекао је.

 

На крају једне стазе, дођосмо до једноставне куће уклесане у стену. У дворишту - кокошке, неколико саксија с босиљком и љуљашка на конопцима. Изашла је стара жена, његова рођака. Изменише пар реченица, а затим она из недара извади кључ. Необичан кључ од гвожђа, тежак, као да отвара нешто што није само просторија, већ нека давно заборављена тајна. Обишли смо око куће - стене пратећи га у стопу. У стени десетак степеника и на крају - врата. Ниска, скромна, без икаквог обележја. Само једна стара брава, убацује кључ, кључ као да отвара ризницу, врата шкрипе и отварају се... Испред нас - црква. Ранохришћанска црква уклесана у саму утробу стене. Није била у туристичким мапама, није била под заштитом, али је ипак била како-тако очувана, до данас сачувана од заборава. 

Ушли смо. У доњем делу зидова – празнина, фреске обрисане, избледеле, можда намерно уништене, као да је неко желео да их избрише из историје. Али горе, где рука вандала није могла да досегне - све је било ту. Стајале су фреске из старих времена, ликови светитеља и библијске сцене: Рођење Христово, Тајна вечера, Распеће, Васкрсење, Богородица са Христом у наручју, окружена анђелима, и светитељи који сведоче вековну молитву у тишини камена... као вечни сведоци гледали су нас са зидова у полумраку. Упијамо погледом ликове светитеља, ореоле златасте, очи које гледају у нас, али као да гледају кроз време. Једна сцена посебно нас је задржала – Свети Ђорђе, на белом коњу, копљем пробада аждају. Боје избледеле, али снага призора је нетакнута.

Светлост је кроз мали отвор на своду осветљавала остатке фресака а мирис влаге мешао се с тишином. 

Тишина. Само наше дисање и одјек историје. Помолили смо се. Ту, у хладу стене, клекли смо и тихо прашаптали Оченаш. Молитва без речи. Додир вечности.

И дан-данас осећам благослов тог тренутка - као да су зидови прошаптали „добро дошли кући“. Молитва у којој душа препозна своје порекло. Осетили смо чудесан благослов - као да смо дотакли нешто ванвременско, нешто што је чувало овај простор и пре нас и после нас. Кад смо изашли, нисмо одмах говорили. Само смо гледали у тај предео око нас - у стене које као да шапућу приче, у облаке што су се лагано вукли по небу. Знали смо да смо били на светом месту. И да нас оно више неће пустити да останемо исти.

IV Катакомбе вере - у недрима земље

После искуства у скривеној цркви, водич нас је повео да видимо једну од највећих тајни Кападокије – подземне градове. Спуштамо се у лавиринт Деринкујуа, један од највећих подземних градова на свету - осам нивоа у дубину, тунели, капеле, оставе, тајна скровишта. Док силазимо, зидови шапућу: „Они су радили у тами, верујући у светлост.“

V Вековно упориште вере

Кападокија није само географија - она је духовни простор. Овде су рођени не само Свети Ђорђе, него и Свети Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски, као и савремени светогорски старац Пајсије. Земља која је дала толике стубове хришћанства, није могла бити обична земља.

Иако је временом прешла под власт Селџука, а потом и у исламски свет, хришћански дух није нестао. Последњи православни житељи напустили су ове крајеве после грчко-турског рата 1920-их, али сећање и молитва нису напустили ове стене.

У катакомбама - тим подземним светилиштима - одјекује вера која је градила без цемента, али са Богом као темељем. Ко год уђе у њих, осетиће да корача по светом тлу.

VI Повратак уз спокој благослова

Када смо се вратили, нисмо понели сувенире. Понели смо нешто драгоценије – додир тишине у којој је глас вере гласнији него икад. Свако од нас је ћутао на повратку, али је у срцу имао нову песму. Личну литургију.

Кападокија није само место које се види - то је простор који се доживи. У њој човек научи да вера није само храм од камена, већ трајна жеђ за Истином. У њој човек схвати да је мучеништво почетак вечности, а да свети Ђорђе не убија само аждају - него и сваки страх, сумњу и таму.

И опет, Кападокија није само географија, она је карта душе. Овде се не долази као туриста. Овде се долази као поклоник.

---

Док се приближава његов празник, знам да ће ми ове слике и овај благослов заувек остати - као један тихи АМИН у срцу.

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰⁵|²⁵

Извод из Путописне репортаже из 2011. године "Кападокија - камена тврђава вере и сећања"

[Књига у припреми]