Морски Јерусалим – Путовање у срце Откровења



[У спомен данашњег празника Св. Јована Богослова]

Лета Господњег 2004. године, упустили смо се у једно необично поклоничко путовање – на грчко острво Патмос, где је Свети Јован Богослов, у пећини молитве, примио визију Апокалипсе. Првобитни план је био много скромнији: летовање на Самосу, али пут нас је, као и често у животу, одвео дубље – до светог места где се небо некада отворило.

Избор превоза био је прва препрека. Путовање аутомобилом преко Солуна, а затим даље до Атине и одатле трајектом, било је компликовано, дуготрајно и скупo. Ни авионска веза Београд–Самос није постојала директно, осим можда са преседањем у Солуну или Атини, што је финансијски такође било неповољно. Онда смо се сетили – Турска!

Одлучили смо да кренемо колима преко Бугарске, па кроз Турску до града Кушадаси. Одатле би, планирали смо, прешли трајектом до Самоса. Међутим, испоставило се да трајектнка линија између Турске и Грчке није још увек постојала, осим путничких који се тек били у зачетку. На крају смо се придружили групи туриста који су летовали у Кушадасију, па кренули са њима, а онда наставили сами својим путем.

После целоноћне вожње, кроз бугарске пределе, у цик зоре преко равне Тракије долазимо до Дарданела и након пола сата већ смо у Малој Азији. После успутне Смирне (Измира), идточном обалом Егеја, тооом дана стижемо у Кушадаси (Ефесос, како га и данас зову Грци), некадашњи антички Ефес. Град је мирисао на со и чај, а ми смо нашли мали хотел, одморили душу и тело, и сутрадан се запутили у луку на пловидбу ка Самосу. Ту, на граничној контроли, десио један мали "међудржавни инцидент": наш стари (плави) југословенски пасош изазвао је збрку. Наиме, млада службеница, збуњена пасошем без чипа, није знала шта да ради с њим, морала је да позове старијег колегу. На крају, док су нестрпљиви "чиповани" Европљани чекали, уз печат по старински укрцаше се и последњи путници и најзад кренусмо.

Улазак у мирну луку Самоса био је узбуђујући. Први смо прозвани да изађемо с брода, и у шали сам добацио: 
- „Ето, нас одмах препознаше као браћу - долазимо у братску, православну земљу!“

БОРАВАК НА САМОСУ – ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПАТМОСКОГ СВИТАЊА

Самос нас је дочекао као умивена икона. Лагани ветар са мора носио је мирис смокве и соли, а сунце се ломило о беле фасаде кућа. Острво где је, према предању, рођен Питагора, било је као привремени дом. Али ми нисмо тражили мудрост у бројевима, већ у тишини, у молитви, у корацима који воде ка Откровењу.

На Самосу смо провели десетак дана, шетајући по местима где се додирују антика и хришћанство. Посетили смо музеје, обишли остатке светилишта, дивили се статуи Куроса и сликали се поред споменика Питагори, чувеног математичара. У вински музеј са најслађим белим винима која сам икад пробао, и наравно – хришћанске светиње. Људи су били срдачни, али се често изненађивали кад би чули да смо из Србије. Срба, рекоше, готово никад нема на овом острву.

Ту нам је, у једном од локалних туристичких бироа, запало за око: „Daily trip to Patmos – where St. John wrote the Apocalypse“. Срце ми је заиграло. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, острво Патмос, пећина Откровења – па има ли већег благослова?

Без много размишљања, уписали смо се. 

ПЛОВИДБА КА ОСТРВУ ВИЂЕЊА

У зору смо се укрцали, понели нешто воде, покривали главе шеширима, али у срцу је горела само једна мисао: ући у пећину где је Јован видео оно што ми још увек покушавамо да схватимо.

Пловидба је била мирна. Брод је клизио крај острва Икарије, названог по Икару, оном првом што је полетео и пао. Симболично: човек који без Бога жели у висине, увек заврши у провалији. А ми, смирени, нисмо летели телом, али јесмо духом. 
Море азурно, сунце у зениту, а на хоризонту као бело чудо указа се Патмос - огољен, без бујне вегетације, али некако озрачен светлошћу, са белим кућама без кровова. А горе, на врху брда, манастир Светог Јована Богослова - попут светила над острвом.

Придружили смо се групи са водичем на енглеском. 
Успињали смо се стрмим улицама, као што се душа уздиже ка небу. Нисмо били сами. Била је ту група разноразних туриста, али ми нисмо били туристи. Ми смо били ходочасници.

ПЕЋИНА ОТКРОВЕЊА - МЕСТО ГДЕ ЈЕ НЕБО ПРОГОВОРИЛО

Улаз у Пећину Откровења је скроман. Није то неки импозантни храм, нема златних купола ни звона што звоне. Али духом – то је једно од највећих места на земљи. Ту је свети Јован, „ученик кога Исус љубљаше“, у изгнанству, сам на големом камену, чуо глас Господњи и записао последњу књигу Новог завета - Откровење/ Апокалипсу.
Ушли смо унутра са групом. Водич је говорио на енглеском, с поштовањем. Показала нам је удубљење у камену где је, по предању, свети Јован наслоњен на десни образ, дуго и дуго молио. У пећини је полумрак и тишина - као у срцу човека који чека реч одозго. Са свода се спуштају три пукотине у стенама, које се, након земљотреса шездесетих година, спојише у знак Тројице. Водич је додао: „То је симбол вере православне — Три Прста, Три Лица, Један Бог.“ Људи су посматрали, слушали, фотографисали. Али ми смо разумели дубље. Срце нам је дрхтало - ћутали смо и молили се.

[Данас, када се сетим тог места, не могу да не помислим како је тамо Господ отворио небо, али само за онога ко има срце да гледа].

У МАНАСТИРУ - Двери светости

Потом смо се попели у манастир Светог Јована Богослова. Унутра је владао полумрак, али нека мекана светлост се одбијала од златних икона. Прошли смо кроз неколико просторија, а онда нам рече водич да постоји један део у који могу ући само православни хришћани. Без помпе смо се јавили да смо из Србије. Она се осмехнула и рекла: „Добро дошли.“

Ушли смо. Тамо су мошти светитеља, иконописи који дишу, и мир који се не може описати. Целивали смо иконе, тихо прпшаптали молитве. Осетили смо како време стоји, и како је душа лакша него икад.

На изласку, велика тешка врата беху затворена. Моја сапутница се у шали запита: „А шта ако нико не примети да смо остали?“ Али као да нас је неко чуо - врата се одмах отворише. Изашли смо осмехнути, са благословом и осећајем да смо примили нешто што се не може понети у рукама, него само у срцу.

ПОВРАТАК ПРЕКО ТАЛАСА - КАО ПОСЛЕ ЛИТУРГИЈЕ

Повратак на Самос није био лак. Подигла се бура, таласи су љуљали брод, а моја је сапутница морала да легне. Вожња јој и није баш пријала. А мени - мени се чинило као да је све то део пута. Као нека врста духовне чистионице пре повратка у свакодневницу.
---
По повратку у Малу Азију, застали смо да обиђемо Ефес, древни град, богињу Артемиду, библиотеку, позориште где је говорио апостол Павле - али у срцу је остао само Патмос.

Епилог – шта смо понели

По повратку у Србију, многи су питали: „Како је било?“ А ја бих се само насмешио. Не може се речима испричати место где је небо проговорило. То се носи у тишини срца. И кад у тами овога света понекад затрепери она иста светлост из пећине, знам - нисмо се узалуд запутили. Понели смо нешто што се не види, али се осећа: благослов Светог Јована, мир који доноси само онај ко је видео Небо.

smAŕt⁰⁵/25

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од Харбина до Јасеновца: Мост православнеистине

Слика
У срцу далеке Кине, у граду Харбину, постоји жива нит која повезује православну веру са историјом страдања српског народа. Ова репортажа истражује неочекиване везе између почетака православља на кинеском тлу, историје Харбина као руског православног центра, и симболичног чина предаје књиге „Стратишта умерене деце у НДХ“ ¹ свештенику Александру Јуу, старешини Цркве Покрова Пресвете Богородице. Почеци православља у Кини: Руски корени Присуство православља у Кини датира још из XVII века, када су руски козаци донели своју веру у ове далеке крајеве. Организовано православно присуство успостављено је 1685. године, када је цар Кангси преселио становнике руских пограничних градова, које је освојио, у Пекинг. Руска православна црква је одиграла кључну улогу у ширењу и одржавању православља у Кини, оснивајући Руску духовну мисију у Пекингу, која је имала за циљ проучавање кинеске културе и језика, али и ширење православне вере.   Током векова, православље у Кини је прола...
Прикажи све

Отац Кирило - или Урило? Пастир, страдалник, молитвеник

Слика
[Две године од упокојења] Навршиле су се две године од дана када је престало да куца срце једног од тихих стубова нашег времена. У манастиру, у тишини, како је и живео последње године - у смирењу и молитви - преселио се у вечност тамо где „неће бити болести, ни жалости, ни уздисања“. Отишао је отац Кирило, некадашњи игуман манастира Драганац и последњи молитвеник у пустињи Шар-планине, у схими - Урило, духовни отац многих и пастир непоколебив пред искушењима. Две године од тишине коју је оставио за собом, а која је громогласна - јер говори о животу потпуно преданом Богу, Цркви и народу. Није лако сажети један живот у неколико реченица - нарочито кад је тај живот био буром исписан, а крст који је носио био тежак и скривен од многих. Па ипак, ових неколико редова нека буду наша свећа захвалности, подсетник на једно време и једну душу која нас је загрејала светлошћу Христовом. Његов живот је био тих, али његово дело - громогласно у вечности. У времену када су многи...
Прикажи све

Духовна и државна вертикала Српске деспотовине: Од златног Новог Брда до деспотског Купинова

Слика
У српској историји 15. века постоје нити које повезују наизглед удаљене тачке простора и времена. Једна од најјачих таквих нити протеже се од косовских висина до сремских равница – од Новог Брда до Купинова. У средишту те нити стоји Свети Деспот Стефан Лазаревић , владар који је умео да споји богатство југа са стратешким визијама севера. А духовни свод над том вертикалом данас чува Преподобна Мати Ангелина Српска . У ову Светлу недељу у убском селу Тулари, у порти Цркве посвећене Преподобној Мати Ангелини, та вековна нит постаје жива. Туларци и Купиновчани, који већ неколико година негују братско дружење под њеним окриљем, дочекаће и прве госте из Новог Брда, а придружиће им се и Ресавци из деспотовачке околине – краја где се уздиже Манасија, најлепша задужбина деспота Стефана. Тај сусрет није само леп гест – он је симболично затварање великог историјског круга. Ново Брдо – „град сребрни и уистину златни“ Током владавине деспота Стефана, Ново Брдо било је један од најзначајнијих градо...
Прикажи све