Мало позната повест о липљанској светињи

[Посвећено мом школском другу ПАЦИ/ Живојину Недељковићу из Лапљег Села који ми се на данашњи дан те 2004. јавио са прве линије]
∞ ∞ ∞

Пролазећи кроз Липљан пре више од једног века пред очима нашег путописца оживеше мрачне и страшне слике из времена Јашар-паше, све страхоте и патње које су Срби претрпели под његовом суровом руком. Сва зла могли су да издрже, сва понижења да поднесу, али их је највише болела судбина њихове вере и цркава. Та мука им је парала срце и душу. Јашар-паша је то добро знао, па је, поред убистава и мучења, настојао да уништи све храмове и манастире, како би угушио сваки српски траг.

Говорио је демонски како је и живео: „Не моли мене, бре, рајетино погана, и не мити ме, нећеш ме умилити; но моли твог поганог Бога и веру, па ако је баш права, нек се одржи, а ако је лажовска, као што јесте, нека пропадне, да вас не трује као оне у Морави.“

И тако је годинама рушио светиње и од тога камења градио своје воденице, чесме, амаме и мостове. Таква судбина претила је и древној липљанској цркви. Али до дана данашњег остала је да живи прича о храбром младићу који је својом пожртвованошћу, и вером пре свега, спасао овај храм од уништења. Његово име не сме бити заборављено.

Испит вере и јунаштва

Пред саму смрт, Јашар-паша нареди да се липљанска црква сруши. Народ је молио, преклињао, нарицао, али је његово срце остало немилосрдно. 
Дође и тај дан када се пашине слугерање сјатише у Липљан да разваљују цркву. Село се опет нађе у чуду и шта да чини са својом црквом. Почну их молити и преклињати али се верне слуге Јашар-пашине и не окреташе на молбе и вапаје сељана. Јадни сељани принесоше им неколико печених јагњаца и овнова, не би ли их умилостивили. Халапљиве потурице Арнаути навалише на масно печење и поручише да ће после ручка кренути са рушењем цркве. Најзад, на толике молбе сељана, а нарочито зарад доброга овнујскога печења, рече један најстарији: 
„Море, погана и безбожна рајетино, наш честити и велики белербег, колено право турско, потомак јединог и правог пророка, вели: можеш ли море Јашар-паши на ноге да одеш у Приштину, да купиш 7 ока ексера и у зубима их донесеш и да се вратиш за један час? И ако он заповеди да вам остане црква, ми је нећемо дирати. Ко се прихвати па не учини, оде му глава; а ако учини остаће вам ваша погана свињара - црква - па се купајте у њој заједно са свињама. Ето док ми ручамо ако не донесете абер од паше и 7 ока клинаца у зубима, ми ћемо почети рушење."

Људи тек сад занемеше, пут од Липљана до Приштине само у једном правцу траје три часа - то је било немогуће! Јадиковали су и нико се не смеде ни у шта упуштати.

Тада из масе иступи један младић, Ђорђе Војинчетовић, из најстарије куће у Липљану. Са вером у срцу, рече: „Божјом помоћи, ја ћу отићи.“

Турци му се подсмеваху, „Не заборави клинце!“
Ђорђе се прекрсти и одмах појури.

Чудесан повратак

Док су Турци мирно обедовали, сељаци су очајавали. Час је одмицао, а наде су копнеле. Тада, изненада, Ђорђе је стао пред њих - знојав, али усправан. Испустио је пред Турке седам ока клинаца и пружио им Јашар-пашин печат.

Настало је запањено ћутање. Турци су посумњали у сопствене очи. Али, кад су препознали печат, ничице падоше, пољубише га и без речи напустише село.

Сељаци су опкољавали Ђорђа у неверици. „Синко, како си прешао толики пут за само један сат?“

Ђорђе је смерно одговорио: „Што сам брже корачао, све ми је било лакше, као да ме је нешто носило.“
Сељаци су се заплакали, окренули цркви и прекрстили се.
Наслеђе једног јунака

Стари поп Јован, који је шест деценија служио у Липљану, потврдио је ову причу. Ђорђе Војинчетовић није умро у цркви, како неки причају, већ је поживео, оженио се и оставио потомство. Поп Јован га је и опојао и сахранио.

Али његово име не сме се препустити забораву. Сваког Ваведења, када липљанска црква прославља своју славу, требало би да се помене и млади Ђорђе Војинчетовић, који је својом вером и храброшћу осујетио последњи напад Јашар-паше и сачувао овај древни храм.

Ако икад дођете или пролазите кроз Липљан, сетите се овог јунака. Његово име, као и име старих Војиновића, остаће урезано у историји Косова - у знаку вере православне, српске части и непоколебљиве снаге.
∞ ∞ ∞

[Базирано на путопису "Кроз Косово" - Милојко В. Веселиновић,1893.г.]

За #человек приредио:
Срећко М. Мартиновић, smArt⁰³|²⁵

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од Харбина до Јасеновца: Мост православнеистине

Слика
У срцу далеке Кине, у граду Харбину, постоји жива нит која повезује православну веру са историјом страдања српског народа. Ова репортажа истражује неочекиване везе између почетака православља на кинеском тлу, историје Харбина као руског православног центра, и симболичног чина предаје књиге „Стратишта умерене деце у НДХ“ ¹ свештенику Александру Јуу, старешини Цркве Покрова Пресвете Богородице. Почеци православља у Кини: Руски корени Присуство православља у Кини датира још из XVII века, када су руски козаци донели своју веру у ове далеке крајеве. Организовано православно присуство успостављено је 1685. године, када је цар Кангси преселио становнике руских пограничних градова, које је освојио, у Пекинг. Руска православна црква је одиграла кључну улогу у ширењу и одржавању православља у Кини, оснивајући Руску духовну мисију у Пекингу, која је имала за циљ проучавање кинеске културе и језика, али и ширење православне вере.   Током векова, православље у Кини је прола...
Прикажи све

Отац Кирило - или Урило? Пастир, страдалник, молитвеник

Слика
[Две године од упокојења] Навршиле су се две године од дана када је престало да куца срце једног од тихих стубова нашег времена. У манастиру, у тишини, како је и живео последње године - у смирењу и молитви - преселио се у вечност тамо где „неће бити болести, ни жалости, ни уздисања“. Отишао је отац Кирило, некадашњи игуман манастира Драганац и последњи молитвеник у пустињи Шар-планине, у схими - Урило, духовни отац многих и пастир непоколебив пред искушењима. Две године од тишине коју је оставио за собом, а која је громогласна - јер говори о животу потпуно преданом Богу, Цркви и народу. Није лако сажети један живот у неколико реченица - нарочито кад је тај живот био буром исписан, а крст који је носио био тежак и скривен од многих. Па ипак, ових неколико редова нека буду наша свећа захвалности, подсетник на једно време и једну душу која нас је загрејала светлошћу Христовом. Његов живот је био тих, али његово дело - громогласно у вечности. У времену када су многи...
Прикажи све

Духовна и државна вертикала Српске деспотовине: Од златног Новог Брда до деспотског Купинова

Слика
У српској историји 15. века постоје нити које повезују наизглед удаљене тачке простора и времена. Једна од најјачих таквих нити протеже се од косовских висина до сремских равница – од Новог Брда до Купинова. У средишту те нити стоји Свети Деспот Стефан Лазаревић , владар који је умео да споји богатство југа са стратешким визијама севера. А духовни свод над том вертикалом данас чува Преподобна Мати Ангелина Српска . У ову Светлу недељу у убском селу Тулари, у порти Цркве посвећене Преподобној Мати Ангелини, та вековна нит постаје жива. Туларци и Купиновчани, који већ неколико година негују братско дружење под њеним окриљем, дочекаће и прве госте из Новог Брда, а придружиће им се и Ресавци из деспотовачке околине – краја где се уздиже Манасија, најлепша задужбина деспота Стефана. Тај сусрет није само леп гест – он је симболично затварање великог историјског круга. Ново Брдо – „град сребрни и уистину златни“ Током владавине деспота Стефана, Ново Брдо било је један од најзначајнијих градо...
Прикажи све