МИРА МИРОНОСИЦА


[Прича из Коретишта о једном празнику "летњег" Св. Николе]

Не памти се више тачан тренутак нити година када је та прича почела. Била је то једна од оних прича које се не најављују трубама, већ почињу из тишине - у Цркви. Сасвим обично, као што почињу многе приче које Бог уплете у живот човека - из молитве, из обичног руковања, из једног кратког разговора, ничег великог, а опет већ тада значајног. Тако је започело познанство са сестром у Христу, које је временом прерасло је у пријатељство, а пријатељство у нешто дубље - у међусобно поверење, какво се ретко рађа. 
Једном приликом, долазећи у престоницу дошла је до нас са својом ћерком. Остале су код нас те ноћи. Ту се затекла и Мајка, косовска, у зимовнику код сина. Као да су се давно знале, она и Мајка. Обе су знале старе занате - ткање, вез, народну ношњу. Разговарале су као да се срећу после деценија, а не први пут. Ја сам само ћутао и посматрао, срећан што се нашле сродне душе које су разумеле свет на исти начин.

СВЕТИ НИКОЛА ("летњи")

Једног лета, пут нас је водио ка Изворишту. Након Литургије на Косовском Тавору душа се умивала тишином и каменом древних светиња. У повратку, сестра М. нас је позвала да свратимо. Рекла је само: „Навратите, бар на кратко. Слава нам је“. Кад смо стигли, у дворишту је већ било окупљено неколико душа, али све је било мирно, тихо, као што доликује кући која носи име Светог Николе. Унутра - трпеза постављена као у причама. Њен супруг и домаћин, дочекао нас је као најрођеније. Толико срдачности, толико искрене жеље да нам угоде, као да смо били одувек део њихове породице. Нису нас пустили да одемо одмах. Нису нам дали ни да предахнемо. Обоје су нас грлили, љубили и изливали радост као да су нас деценијама чекали. Било је то прво славско гостољубље које нисам доживео као обавезу, већ као благослов. Њихова кућа - пуна молитве и топлине, као црква у минијатури. Јер у њој није недостајала ни топлота срца ни страх Божији.  

ФИЛИЈЕ У ДВОРИШТУ 

Неком приликом, сасвим случајно, онако успут излетело ми је како волим филије. Није то био неки велики разговор, само једна успутна реченица, можда изговорена више себи него њој. Али она је то запамтила. Неколико месеци касније, након недељне службе у нашем манастиру, позвала нас је да свратимо, „на кратко, да попијемо кафу“. Кад смо стигли, затекли смо је у дворишту, с марамом на глави, поред старе тепсије и жара. Пекла је филије. Мирис коре и топлог сира, у злату од сунца ширио се двориштем као кад се успомена истргне и оде унапред. Срце се видело у сваком слоју. 
„Знам да волиш...“ рекла је с осмехом и очима које су светлеле од радости. За дрвеним столом у хладу јели смо филије уз млади сир и кисело млеко, али као да смо били на неком другом месту - у времену где су љубав и пажња највећа гозба. Њене филије нису биле само укусне, у њима је било више љубави него у многим празничним трпезама. Оне су биле сведочанство - да се човек сећа оног ко га је обрадовао, и да од радости прави дар. Даривање - то је била њена вера.
МИРОНОСИЦА

Није то био надимак. Била је то тиха титула коју јој је, чини ми се, само Небо подарило, а ми остали само препознали. 
Догодило се у манастиру, катакомбном, на недељу Светих Жена Мироносица. Дан посебан сам по себи - али тога дана је и њен духовник, црноречки игуман, хиротонисан за хорепископа. Служба достојна великог тренутка - тиха, скромна, у малом кругу људи. Била је тамо, у кругу малобројних, али важних сведока. Говорила је после с неком детињом радошћу: „Ја сам била тамо. Ја сам то видела. Како Господ поставља новог епископа. Није то мала ствар, не доживи човек тако нешто сваки дан.“
У њеним речима није било хвалисања - већ захвалности. Кад смо касније, у шали, прозборили да је била „као мироносица“, она се смејала и одмахујући руком говорила: „Ма каква ја мироносица… ја сам само била тамо.“ Али ми смо знали. И у том „била сам тамо“, било је све: и љубав према Богу, и верност, и жеља да се буде близу светих догађаја, макар и у тишини, у сенци. Зато је за нас остала - Мира Мироносица.

СТОЛИЦА ПАТРИЈАРХА 

У Свету Земљу је отишла с великом чежњом. Није то било туристичко путовање, већ ходочашће са сузама у очима, молитвом на уснама и крстом на грудима. Јерусалим је био више од града - био је Обећање. И након дугог пешачења и напорних дана, дошли су на пријем код јерусалимског патријарха. Умор је био велики - и она се, не гледајући превише где седа, спустила на једну слободну столицу да одахне. Људи око ње нису ништа рекли, само су је са неверицом посматрали. Нико ништа није рекао, али погледи су говорили.
А онда је ушао патријарх. Сви су устали. И у том тренутку одједном је разумела све те узневерене погледе – седела је у патријархову столицу. Патријарх је пришао, насмешио се и рекао: „Оставите је. Она је жена с Косова. Она има благослов.“ Тишина. Нико више није имао ни једну реч. После тога више никад није говорила о том догађају с неком важношћу. Препричала га је само једном, с миром и смирењем, као што би неко испричао нешто што му се догодило, али није његово - јер је од Бога. А ми, који смо је слушали, знали смо: та сцена - жена са Косова која седи у патријархову столицу и добија благослов - говори више о њој него што би иједна књига могла. 

ТИХИ ОДЛАЗАК 

Корона је дошла као сенка. Тихо, подмукло, без великог упозорења. Село је било мирно, лето се ближило крају. Ми смо се чули мање него обично. А онда сам сазнао: пребачена је у регионалну болницу. Кисеоник. Забране. Без посета. Ћутала је. Није се жалила. Само је рекла телефоном: „Све је у Божијим рукама. Важно је да је Јела добро и да је унуче стигло.“ Јела, њена старија ћерка, управо се породила. А она, из болничке постеље, чула је вест, осмехнула се и рекла: „Е, сад могу.“ И отишла је. Тихо, без великог опроштаја, али с миром који само неки добијају. Једна од оних које је Небо прихватило као своју. 
Није дочекала ни да је деца испрате како ваља. Муж је већ уснуо у Господу. Живела је са сином, млађим, а онда је и он постао позитиван. Старији син у другој држави - границе затворене. Друга је ћерка успела да се организује, да дође из престонице, да све преузме на себе. Сахрана је била кратка. Нема опела - корона. Њен духовник није могао ни да дође. Само неколико људи. Ни звона нису звонила дуго. Није било трпезе. Ни гужве. Али било је небо - отворено, чисто, и једна душа која се, готово невидљиво, узнела. Један Новобрђанин се понудио да помогне, да буде бар подршка и да је испрати. Није било много речи. Али сви који су је познавали - знали су: отишла је као што је и живела. Скромно. Благословено. Без буке. Као миомирис који се шири, али га не видиш. 
Зато је за нас остала - Мироносица.

smArt⁰⁵|²⁵

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од Харбина до Јасеновца: Мост православнеистине

Слика
У срцу далеке Кине, у граду Харбину, постоји жива нит која повезује православну веру са историјом страдања српског народа. Ова репортажа истражује неочекиване везе између почетака православља на кинеском тлу, историје Харбина као руског православног центра, и симболичног чина предаје књиге „Стратишта умерене деце у НДХ“ ¹ свештенику Александру Јуу, старешини Цркве Покрова Пресвете Богородице. Почеци православља у Кини: Руски корени Присуство православља у Кини датира још из XVII века, када су руски козаци донели своју веру у ове далеке крајеве. Организовано православно присуство успостављено је 1685. године, када је цар Кангси преселио становнике руских пограничних градова, које је освојио, у Пекинг. Руска православна црква је одиграла кључну улогу у ширењу и одржавању православља у Кини, оснивајући Руску духовну мисију у Пекингу, која је имала за циљ проучавање кинеске културе и језика, али и ширење православне вере.   Током векова, православље у Кини је прола...
Прикажи све

Отац Кирило - или Урило? Пастир, страдалник, молитвеник

Слика
[Две године од упокојења] Навршиле су се две године од дана када је престало да куца срце једног од тихих стубова нашег времена. У манастиру, у тишини, како је и живео последње године - у смирењу и молитви - преселио се у вечност тамо где „неће бити болести, ни жалости, ни уздисања“. Отишао је отац Кирило, некадашњи игуман манастира Драганац и последњи молитвеник у пустињи Шар-планине, у схими - Урило, духовни отац многих и пастир непоколебив пред искушењима. Две године од тишине коју је оставио за собом, а која је громогласна - јер говори о животу потпуно преданом Богу, Цркви и народу. Није лако сажети један живот у неколико реченица - нарочито кад је тај живот био буром исписан, а крст који је носио био тежак и скривен од многих. Па ипак, ових неколико редова нека буду наша свећа захвалности, подсетник на једно време и једну душу која нас је загрејала светлошћу Христовом. Његов живот је био тих, али његово дело - громогласно у вечности. У времену када су многи...
Прикажи све

Духовна и државна вертикала Српске деспотовине: Од златног Новог Брда до деспотског Купинова

Слика
У српској историји 15. века постоје нити које повезују наизглед удаљене тачке простора и времена. Једна од најјачих таквих нити протеже се од косовских висина до сремских равница – од Новог Брда до Купинова. У средишту те нити стоји Свети Деспот Стефан Лазаревић , владар који је умео да споји богатство југа са стратешким визијама севера. А духовни свод над том вертикалом данас чува Преподобна Мати Ангелина Српска . У ову Светлу недељу у убском селу Тулари, у порти Цркве посвећене Преподобној Мати Ангелини, та вековна нит постаје жива. Туларци и Купиновчани, који већ неколико година негују братско дружење под њеним окриљем, дочекаће и прве госте из Новог Брда, а придружиће им се и Ресавци из деспотовачке околине – краја где се уздиже Манасија, најлепша задужбина деспота Стефана. Тај сусрет није само леп гест – он је симболично затварање великог историјског круга. Ново Брдо – „град сребрни и уистину златни“ Током владавине деспота Стефана, Ново Брдо било је један од најзначајнијих градо...
Прикажи све