ЦВЕТИ у Светој Земљи

[Уместо врбица — палмине гранчице]

На Лазареву суботу, поподне око пет сати, сунце је већ почело да се спушта преко бедема Старог града, златно обасјавајући камене стазе Маслинске горе. Ваздух је мирисао на прашину, тамјан и неко чудесно примирје, као да је сам град застао да ослушне кораке који ће, као некад, поново ући у Јерусалим.

У месту Витфага, на самој ивици Маслинске горе, сабрао се православни народ из свих крајева света. Утисци су се мешали са молитвама, а шапат разних језика био је као благо жуборење реке што се слива у једно — у заједничку молитву. Свештеници, монаси, поклоници, (локална палестинска) деца, старци… сви као једно тело, чекали су да започне вечерња служба у грчком храму Јерусалимске патријаршије, она иста која се служи у свим православним храмовима на Цвети, али овде — у месту где је све почело.
Служба је одјекивала међу маслинама као звон благовести. После ње, поворка је кренула — Литија се спуштала путевима којима је, по предању, и Христос ишао, јашући на магарету, у сусрет граду који Га је дочекао палмама и „Осана!“ повицима, али Га и разапео само неколико дана касније.

У рукама поклоника нису биле врбице, као што смо навикли код куће, већ палмине гранчице — оне исте које је народ бацао пред Спаситеља. И свако је у рукама држао по неколико дугачких листова, блиставо зелених, као симбол победе живота над смрћу.

Док смо на једном узвишењу прошуштали једну поворку и чекали свој ред у Крсног ходу, пришла је једна руска монахиња. Благо се осмехнула, а очи су јој још више светлеле уз црни одору као две свеће у тамном храму.
„Померите се, померите се,“ рекла је кроз осмех,
„ово су сигурно Срби — они увек имају највеће палме!“

Смех се пренео низ редове као талас. И та њена реченица, наизглед случајна, утиснула се дубоко у памћење — не само као духовит коментар, већ као нека мала, топла похвала народу који, и кад је далеко од свог дома, зна како да понесе празник у срцу, високо као палмину грану.

Те вечери, када је Литија стигла до Златних врата, која су сада зазидана, али чекају Дан, свет је већ био у полумраку. Али у срцу — светлост. А у тој светлости, као благословено сећање, зазвонише речи Светог Јустина Ћелијског:

„Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо – вели Свети Апостол, мирис Христов Богу.“

И заиста — Цвети нису само сећање на један свечани улазак у древни град. То је позив да и ми уђемо у свој Јерусалим — онај унутрашњи, тихи, дубоко у нама. Да корачамо као што је и Он корачао: смерно, благословено, спремни да носимо не палму у руци, већ љубав у срцу.

Празник Цвети нас подсећа да је наш живот Литија: кретање од прашине ка светлости, од таме ка васкрсењу, од земље ка Небу. Да сваки наш дан треба бити као палмина гранчица — подигнут ка Христу у радости, али и положен у тишини пред Његовом вољом.

Јер ми смо, као што рече Свети Апостол — мирис Христов Богу.
Нека тај мирис не престане да цвета у нама.
На Цвети. И у сваки дан који мирише на Њега.

Срећко М. Мартиновић, smArt ⁰⁴|²⁵ 
[Подсетник на ходочашће по Светој земљи л. Г. 2008.]

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од Харбина до Јасеновца: Мост православнеистине

Слика
У срцу далеке Кине, у граду Харбину, постоји жива нит која повезује православну веру са историјом страдања српског народа. Ова репортажа истражује неочекиване везе између почетака православља на кинеском тлу, историје Харбина као руског православног центра, и симболичног чина предаје књиге „Стратишта умерене деце у НДХ“ ¹ свештенику Александру Јуу, старешини Цркве Покрова Пресвете Богородице. Почеци православља у Кини: Руски корени Присуство православља у Кини датира још из XVII века, када су руски козаци донели своју веру у ове далеке крајеве. Организовано православно присуство успостављено је 1685. године, када је цар Кангси преселио становнике руских пограничних градова, које је освојио, у Пекинг. Руска православна црква је одиграла кључну улогу у ширењу и одржавању православља у Кини, оснивајући Руску духовну мисију у Пекингу, која је имала за циљ проучавање кинеске културе и језика, али и ширење православне вере.   Током векова, православље у Кини је прола...
Прикажи све

Отац Кирило - или Урило? Пастир, страдалник, молитвеник

Слика
[Две године од упокојења] Навршиле су се две године од дана када је престало да куца срце једног од тихих стубова нашег времена. У манастиру, у тишини, како је и живео последње године - у смирењу и молитви - преселио се у вечност тамо где „неће бити болести, ни жалости, ни уздисања“. Отишао је отац Кирило, некадашњи игуман манастира Драганац и последњи молитвеник у пустињи Шар-планине, у схими - Урило, духовни отац многих и пастир непоколебив пред искушењима. Две године од тишине коју је оставио за собом, а која је громогласна - јер говори о животу потпуно преданом Богу, Цркви и народу. Није лако сажети један живот у неколико реченица - нарочито кад је тај живот био буром исписан, а крст који је носио био тежак и скривен од многих. Па ипак, ових неколико редова нека буду наша свећа захвалности, подсетник на једно време и једну душу која нас је загрејала светлошћу Христовом. Његов живот је био тих, али његово дело - громогласно у вечности. У времену када су многи...
Прикажи све

Духовна и државна вертикала Српске деспотовине: Од златног Новог Брда до деспотског Купинова

Слика
У српској историји 15. века постоје нити које повезују наизглед удаљене тачке простора и времена. Једна од најјачих таквих нити протеже се од косовских висина до сремских равница – од Новог Брда до Купинова. У средишту те нити стоји Свети Деспот Стефан Лазаревић , владар који је умео да споји богатство југа са стратешким визијама севера. А духовни свод над том вертикалом данас чува Преподобна Мати Ангелина Српска . У ову Светлу недељу у убском селу Тулари, у порти Цркве посвећене Преподобној Мати Ангелини, та вековна нит постаје жива. Туларци и Купиновчани, који већ неколико година негују братско дружење под њеним окриљем, дочекаће и прве госте из Новог Брда, а придружиће им се и Ресавци из деспотовачке околине – краја где се уздиже Манасија, најлепша задужбина деспота Стефана. Тај сусрет није само леп гест – он је симболично затварање великог историјског круга. Ново Брдо – „град сребрни и уистину златни“ Током владавине деспота Стефана, Ново Брдо било је један од најзначајнијих градо...
Прикажи све